Apija zadužio Medojevićevu "četvorku"

Када се сетим старих играча и оних
утакмица
на које меје Антић водио,као да
ме,извечери,
походи туга.
Многе од њих, срећом, срећем на улицам нашег града.
Онда је било боље и играло се боље али не треба губити наду. Увек се добар фудбал играо у Новом Саду.
Можда је реч туга залутала међу речи
којима желим да сачувам успомене,
јер сва сећања на «Војводину»
од радости су ткана.
И лепо је уморној души када се сети
оних, давних, дана.
Први пут сам стрепео као дечак
слушајући радијски пренос из Тампереа
а потом ,толико пута, када се
одлучивало
хоћемо ли бити шампиони.
Играти за Војводину, нaвијати за
Војводину
некада је било врло важно.
Спајање са тимом мерило се
колико припадаш Граду.
Хвалио сам се пријатељима кога од играча познајем лично и с ким сам и где попио пиће.
O како се срце моје радује када поново видим те младиће у дресовима које памтим.
Беше наше!Алије вредело. И ништа у моме сећању избледело није.Враћају се црнобеле слике као драг филм који се поново гледа.
Много шта бих из оних времена заборавио или поклонио неком дрогом али те слике,ето,не дам.
Нови Сад, 12.априла 2006.увече, кадаје Дунав, опет, претио да нас поплави.